Jedan čovek mudro zaključi da je praksa bez teorije slepa, a teorija bez prakse impotentna. Izgleda da u oblasti proučavanja makromiceta, ova trvdnja ima svoje puno značenje. Ni najbolji mikolozi neće mnogo postići u svojoj oblasti, ako ne prepešače kilometre i kilometre u potrazi za mestom i trenutkom, kada će sekundarni micelijum eksplodirati i formirati plodno telo, neke veoma retke gljive. Često obaveze na fakultetima i institutima prosto isključuju ovakvu "dangubu". Sa druge strane vredni gljivari, zaštitnici gljiva i prirode, obično kubure sa literaturom, laboratorijom, mikroskopom, hemikalijama. Kada se upoznajem sa gljivarom, mikologom, obično posle dobar dan, pitam koju literaturu koristi. Ona u velikom meri definiše naše mikološko znanje. Granice te literature se mukotrpno pomeraju radom na terenu.

Koliko puta sam došao u situaciju da razgovaram sa gljivarom, koji nađenu gljivu pokušava da "ugura" u nekih trista vrsta, koje ima u svom najkorišćenijem priručniku. Iako se mnogobrojne činjenice ne podudaraju sa odabranim opisom, mic tamo, mic ovamo, gljivar željan dokazivanja, ponosno obnaroduje uspešnu identifikaciju. Mnogi dobri poznavaoci makromiceta su u početku prolazili kroz ovu fazu. Oni koji pak, barataju sa pozamašnom i savremenom literaturom i čije mikološko znanje i iskustvo odskače od okoline, često žele da se prave eksperti za strahopoštovanje, pa brzometno "krste" gljivu, znajući (ili očekujući) da neće biti oponenata. Stara je istina da što više ulazimo u svet gljiva, shvatamo koliko malo znamo i koliko je teško identifikovati to brzoprolazeće plodno telo. Kod pojedinih rodova, osnovni način identifikacije su makro karakteristike, kod drugih pak, mikro. Kod pojedinih rodova jako su važni hemijski reagensi, kod drugih su reakcije identične za ceo rod. Kod pojedinih rodova, bez primeraka u različitim stadijumima pečurke, jako je teško doći do pouzdanog zaključka, druge su na sreću veoma karakteristične po jednoj ili više osobenosti (miris, ukus, stanište, ...). Veliki je broj primera, gde shvatite da se vrhunski mikolozi kroz literaturu, zapravo svađaju i duboko ne slažu. Ima puno polu ili potpuno suprotnih podataka za istu gljivu, u različitoj literaturi, što vas dovodi u privremeno slepu ulicu. 

Puno je na primer, neslaganja oko staništa, maksimalnih dimenzija, veličine i boje spora, mirisa, hemijskih reakcija, ... Obično zaljubljeniku u gljive prvo pod ruku padnu priručnici, vodiči za najčešće jestive i otrovne vrste gljiva. Zatim studiramo obuhvatne priručnike i ključeve, a na kraju shvatimo da naš nemir može primiriti samo monografija izučavanog roda i to novijeg datuma. To su knjige koje nemaju veliki krug čitalaca, a za njihovo stvaranje je potrebna velika količina energije i znanja. Zato su ovakve knjige veoma skupe, pisane na raznoraznim stranim jezicima, postavljaju pred gljivara još dodatnih prepreka. Kako je proučavanje makromiceta u neprestanom razvoju, velika je verovatnoća da će određeni broj podataka iz vaše voljene monografije brzo zastariti. Ako uporedite literaturu iz sedamdesetih, osamdesetih prošlog veka i neku koja tretira istu temu iz novog veka, biće vam jasno o čemu je reč. 

Upustiti se u borbu sa rodom Russula ili kako mi u GDŠu kažemo zeka, predstavlja veoma smeo korak za mladog mikologa. Nekih 400 do 450 taksona veoma varijabilnih boja, čeka na nas u evropskim šumama. Posedujući vrlo dobru literaturu (čitaj monografije), pokušao sam i pokušavam da dosegnem bar delić znanja o rodu Russula. Jasno je da se pored literature, bez mikroskopa ne može, kao i bez reagenasa, a broj jedan za zeke je gvožđesulfat (FeSO4). Dakle, sve je spremno da vas zaboli glava, ukoliko ste jedan od onih koji ne odustaju. Evo govoriću nešto više o sekciji Heterophyllae, podsekciji Griseinae. Zeke je kao rod veoma lako prepoznati po drobivoj, zrnastoj strukturi mesa, po potpunom odsustvu vela (univerzalnog ili parcijalnog), po živim bojama, robusnoj pojavi, priraslim, lomljivim (ne uvek) listićima, belim, krem, žutim ili oker ornamentnim sporama… Pomenuta sekcija Heterophyllae se karakteriše sivim, plavim, ljubičastim, zelenim nijansama šešira, belim ili krem sporama, blagim ukusom (eventualno ljutkastim kod mladih listića) i još nekim mikroskopskim karakteristikama. Podsekcija Griseinae se karakteriše gore opisanim bojama, lomljivim listićima, neupadljivim ili potpunim odsustvom mirisa, slabije izraženom različitom reakcijom na FeSO4. To su uglavnom jestive ili vrlo kvalitetne jestive vrste. Ova podsekcija je prilično brojna, a diferencijalne osobine se u mnogim slučajevima preklapaju. U ovoj grupi naićićemo na taksone: R.grisea, R.medullata, R.ochrospora, R.variegatula, R.leucospora, R.ionochlora, R.galochroides, R.parazurea, R.aeruginea, R.stenotricha, R.helgae, R.sublaevispora, R.monspeliensis, R.anatina, R.ferreri, R.ilicis, R.atroglauca, R.pseudoaeruginea, R.galochroa, R.subterfurcata, R.faustiana, ...   

I kada naiđete na gljivu, koju ćete smestiti u ovu grupu uvidećete svu nedorečenost dostupnih opisa i definicija u postojećoj literaturi. Spore kod Griseinae grupe su uglavnom dimenzija od 6 do 8(9) mikrona, bez značajnog spajanja bodlji na sporama u linije i mreže. Većina spora su ovalnog oblika ali ima i okruglastih. Reakcija na FeSO4 je uglavnom bledo roze-narandžasta, mada ima izuzetaka. Uopšte, kada izazivate reakciju u mesu boja i njen intenzitet će u određenoj meri zavisiti od stanja vašeg primerka (mlad, star, izjeden crvima, suv, natopljen vodom, …). Pa hajde sada, budite stručnjaci za nijanse, pa razlučite šta je roze, roze-smeđe, roze-sivo, roze-žuto, roze-narandžasto, sve u prilično bledim nijansama. Ove gljive rastu uglavnom u listopadnim šumama i imaju zapanjujuću varijabilnost boja, kod svake vrste, od potpuno svetlih do izrazito tamnih nijansi. Postojali su predlozi među mikolozima da se grupa Griseinae podeli na tri podgrupe, po karakterističnim bojama šešira, što je bilo krajnje nepouzdano i rekao bih neozbiljno, s obzirom na pomenutu varijabilnost boja.

Bilo kako bilo, već dve godine na istoj lokaciji u mladoj hrastovoj šumi, u isto vreme (10-15 maj) nailazim na krupne zeke, koje rastu na oko 100tinak kvadrata, 20 do 30 primeraka. Prve godine boja šešira je bila žutooker, a druge oker prljavosmeđa sa bleđim obodom šešira. Najveće iznenađenje je bilo što su mladi primerci po bojama šešira bili "original" plave zeke (R.cyanoxantha). Gde se kasnije gubila ljubičasta boja na mladim šeširićima (uglavnom po obodu) ne znam. Nije bilo teško prema generalnim karakteristikama odrediti da se radi o podsekciji Griseinae, međutim koja je vrsta bila u pitanju. U literaturi se na primer može pronaći da su R.subterfurcata-R.galochroa-R.faustiana samo tri imena u određenom finom rasponu karakteristika za jednu istu gljivu (minimalne razlike u dimenzijama i obliku spora i velika varijabilnost u jačini  i nijansama boja). 

Ne bih da vas zamaram svojim dilemama, koje su neophodno tražile kompromise ali evo zaključka. Ovu gljivu sam u svom dnevniku označio kao promenljivu zeku, Russula sublaevispora i to pre svega prema obliku spora. Prema boji šešira to je više mogla da bude, R.faustiana ili R.ionochlora. prema Fe reakciji i staništu, veliki broj taksona bi mogao da dođe u obzir, prema boji spora R.medullata, R.sublaevispora, R.faustiana, prema ukusu i mirisu sve dolaze u obzir. Boja spora se u novijoj literaturi, kod zeka  deli na belu, tri nijanse krem, tri nijanse oker četiri nijanse žute. Kod razmatrane grupe spore su krem ili izuzetno oker kod vrste R.ochrospora. Dakle, odluka je bila teška i svakako najlogičnija sa aspekta identifikatora. Za nekog drugog, možda bi prevagnule neke druge diferencijalne osobine. Osnovni ukazatelj na ovu vrstu su bile okruglaste spore sa vrlo sitnim i niskim bodljama. Ako očekujete da će se sve diferencijalne osobine gljive poklopiti kod ispitivanog primerka, moraćete značajno da suzite broj identifikovanih gljiva, jer će ostale ostati pod većim ili manjim znakom pitanja. U ovoj situaciji pomaže jedino što šire konsultovanje literature, rad na terenu i velika strpljivost.

Ove godine gljivarski maj je jako loš, izuzetno topao i suv ali nije li to situacija već dve-tri godine. Ne svojom voljom, polako postajemo gljivarski debatni klub.